Pandemija nam se uvukla u sve oblasti života, lične, socijane, profesionalne, porodične, i potpuno ga promenila, pa mi sad tako živimo neku potpuno drugu realnost, u kojoj smo prinuđeni da se prilagođavamo, menjamo životne navike, životni stil..dodatno, trajanje od skoro godinu dana, uz konstantan strah, anskioznost, zabrinutost, neizvesnost, prolongira stres koji deluje traumatizirajuće.
Motivisani sopstvenim zadovoljstvom, što je u potpunosti u skladu sa ljudskom prirodom, mi se trudimo da sve ono što je neprijatno, ugožavajuće, zastrašujuće, uklonimo. U situacijama kao što je ova, pandemijska, skloni smo da u borbi sa neprijatnim emocijama, aktiviramo odbrambene mehanizme.
Velika većina mladih, kojima su vršnjačka druženja, koncerti i svirke, putovanja, i školovanje smisao života, ne prihvata postojanje pandemije, a tema ne spada u prvih deset prioriteta, pričamo upravo o aktivaciji primitivnog mehanizama odbrane, poricanju ili negaciji. Ovaj mehanizam odbrane, sastoji se u negiranju tj. neprihvatanju stvarnosti, vezane za neki intenzivan neprijatan osećaj. Tako mladi ljudi, rečenicama poput „meni ne može ništa da se desi“ u javnosti plasiraju sliku neodgovornisti i bahatosti, a zapravo se radi o pokušaju izlaženja na kraj sa neprijatnošću i stresom.
Sam mehanizam poricanja realnosti, nije neuobičajen u ljudskom ponašanju, često ga primetimo kod drugih, a retko u svom sopstvenom. Ipak, nije dobar. Odbijajući da prihvatimo postojanje opasnosti od zaraze, i neštiteći se od nje, mi ugrožavamo svoje zdravlje, a posredno i zdravlje drugih, možda osetljivijih i manje otpornih ljudi iz okruženja.
Tako dolazimo do novog termina, bihejvioralnog imuniteta, tj. psihološkog imuniteta na nivou ponašanja..ponašanja koje će biti prilagođeno zahtevima situacije…
